Петиција је писмена молба, писмена представка или молба групе грађана органима власти или представничком телу - Скупштини града или Скупштини Србије, или свим носиоцима јавне власти - градоначелницима, члановима Градског већа, председнику Скупштине града или директорима јавних предузећа.
Устав Србије из 2006. године утврђује право на петицију као једно од зајемчених људских права. Уставна одредба гласи:
„Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локане самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи. Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице“ .
Право на петицију утврђено је и Законом о локалној самоуправи, Пословником Народне скупштине, Законом о Влади и Пословником Владе Републике Србије, као и Законом о државној управи и Законом о референдуму и народној иницијативи.
Законом су дефинисане и народна или грађанска иницијатива, али ни једна иницијатива коју су поднели представници невладиних организација или других организација никада није разматрана.
Право на петицију и предлог у Србији највише злоупотребљавају политичке странке, а посебно оне које су на власти. Али и оне које припадају парламентарним посланичким и одборничким групама. Имали смо пример да пре две године чланица тада владајуће коалиције на републичком нивоу организује петицију, уместо да покрене питање или решење било ког проблема пред надлежним министарством или на седници Владе. Још боље, нека то питање покрене посланичка група парламентарне или владајуће партије. Посебно се злоупотребљавају инструменти притиска и контроле коју грађани сами или удружени могу да реализују кроз лобирање или заступање пред органима власти.
Право на петицију је основно људско право такозване прве генерације и дефинисано је и Универзалном декларацијом о правима и слободама човека и грађанина. Иако је ово право дефинисано и Уставом Србије, и то у делу људских и мањинских права, суштина права грађана на петицију садржана је у члану 2 Устава Србије који као грађане третира носиоце суверености. Дакле, сувереност потиче од грађана и они је могу остваривати путем реферндума, народне иницијативе и преко својих представника изабраних на изборима. То практично значи да грађани могу поднети захтев било ком органу на свим нивоима власти.
С друге стране, петиција је облик групног обраћања, односно грађани се обраћају локалној самоуправи, јавном предузећу, градоначелнику или председницима републичке и локалне самоуправе и траже да ти органи или установе предузму меру или радњу или покрену поступак ради регулисања питања или проблема који су подржали грађани својим потписима.
Петиције могу покренути и правна лица, односно предузећа и предузетници, док се народне иницијативе и грађанске иницијативе односе искључиво на право предлагања закона и скупштинских одлука на различитим нивоима власти. Народна иницијатива се подноси представницима републичке власти, а грађанска органима аутономне покрајине и локалним самоуправама. Прецизније, то подразумева да поднесете предлог закона са образложењем, баш као што то ради Влада Републике Србије, или предлог одлуке са образложењем исто онако како је то предвиђено процедуром и статутима локалних самоуправа. Довољно је да употребите само један израз који није у складу са правном праксом наше земље да Влада, или градско или веће аутономне покрајине ваш предлог одбаци.
Такође, Закон о референдуму предвиђа ригидну процедуру, па морате да формирате иницијативни одбор, затим пододборе који ће прикупљати потписе, а локалној полицијској станици морате пријавите време и место на коме ћете прикупљати потписе. Опет, имате само седам дана да прикупите 15.000 потписа. Такође, овај закон није усклађен са Уставом који дефинише да је за народну иницијативу или референдум потребно 30.000 потписа бирача.
Број потребних потписа бирача за грађанску иницијативу дефинишу и статути градова, односно аутономне покрајине. Међутим, оно што је посебан проблем у самој процедури је чињеница да се од грађана тражи гомила података. Грађани Србије не разликују се од грађана било које европске државе и у принципу не воле да остављају или достављају податке о себи. У међувремену је донет и Закон о заштити података, па се поставља питање да ли је у складу са прописима и европским стандардима да се од учесника-потписника узима матични број или да ли је потребан лични потпис сваког грађанина који учествује у одређеној иницијативи с обзиром да су уведена биометријска документа.
Српска пракса показује да се од грађана који подносе петицију тражи да испуне процедуру народне или грађанске иницијативе, што додатно компликује и обесмишљава процес остваривања права на петицију. Званичних података колико је петиција у Србији поднето, или још важније колико је петиција добило званичан одговор са било ког нивоа власти нема. Можда је разлог и то што у нашем законодавству не постоји обавеза ни једног државног органа или органа локалне самоуправе да у одређеном року одговори на захтев грађана, нити је прецизирано шта конкретно треба да уради уколико му се грађани или организације обрате петицијом.
